Glavni odbor LDP | 27.03.2011.
Transkript govora predsednika Liberalno-demokratske partije na 14. sednici Glavnog odbora LDP.
Previše je bilo događaja u prethodna dva meseca da bi mogli da pomislimo kako je ovo protokolarni deo i kako je sada prilika za jednu moju izjavu koja će se vrteti na televizijama ili pojaviti na nekim sajtovima po Srbiji. Šta je ono što se desilo od kraja januara kada smo se ovde sastali i kada smo ozbiljno razgovarali o političkoj atmosferi u zemlji, našim obavezama kada smo izmerili naše prolazno vreme, kada smo pokazali zabrinutost za stanje u našoj zemlji i predložili neki način za prevazilaženje krize koja je mnogo dublja od krize koja prati neefikasnost i nesposobnost vladajuće koalicije koja praktično samu sebe oborila.
U prethodna dva meseca svi naši strahovi su se potvrdili. Sa druge strane potvrdila se realna naša nada i ambicioznost koja je uvek pratila rad LDP, svakog našeg člana i funkcionera, bez obzira na činjenicu da smo bili tako usamljeni u poslu kojim smo se bavili i bez obzira na konstataciju da je naša snaga proizilazila iz ličnog uverenja, a ne iz opšte prihvatljivosti tema o kojima smo govorili i ciljeva prema kojima smo želeli da usmerimo društvo. Ovde smo se okupili pre dva meseca da bi na način na koji to može da uradi jedna stranka pristojno obeležili desetogodišnjicu formiranja prve demokratske vlade u Srbiji. Na taj skup nismo pozvali samo članove Glavog odbora, članove naše stranke. Pozvali smo i ljude koji postoje u našem političkom životu, one koji su nekada bili angažovani u njemu, one koji se sa nama identifikuju iako sa njima nemamo dodirnih tačaka kako bi u toj atmosferi učinili jasnijim cilj o kojem mi govorimo.
Tada smo vrlo jasno rekli da promena stranke na vlasti nije dovoljna za promenu karaktera društva u kojem živimo, da nam je potrebna ona vrsta unutrašnje transformacije koja se može objasniti jedino preokretom. Ne bilo kakvim, ne presvlačenjem, ne promenom bedža i mestom bedža na reveru, već vrednosnim preokretom. Preokretom koji bi bio ispoljen kroz spremnost da se društvu kaže istina, kroz spremnost da se napusti politika demagoškog političkog udvaranja biračima. Kroz spremnost da se shvati težina cene koja se plaća zbog te hrome logike koja kaže da će uvek u svakom društvu biti više radnika nego poslodavaca pa je onda logično podržati radnika čak i kada on nije u pravu. Govorili smo o našoj spoljnopolitičkoj orijentaciji, o NATO, o energetskom sporazumu sa Rusijom, o političkom backgroundu svih aktivnosti koje u ovom trenutku prate život i dinamičnu političku scenu Srbije.
Sve se to u apsolutnoj meri potvrdilo u prethodna dva meseca. Da li smo bili u pravu i da li je bilo opravdano konstatovati da ovu zemlju ne može da promeni nijedna stranka? Da li smo pogrešili kada smo rekli da ne možemo da opstanemo u političkom vakuumu koji je uspostavljen u Srbiji računajući na činjenicu da je naš kapacitet pluća dovoljno veliki da ne moramo da dišemo dok su na vlasti jedni ili drugi? Da ćemo dobaciti do onog dana kada će sve oko nas biti pustoš kao što je bila 2000. godine kada se Srbija ratosiljala Miloševića tako što se usaglasila jedna i druga strana. Jedna strana koja ga je odbacila jer je bio neuspešan u svojim politikama i druga koja ga je kaznila zbog politike koju je sprovodio. Tako je bilo moguće imati na vlasti i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu. Samo u tom trenutku i nikada više. Ali danas, deset godina posle toga, dva meseca posle našeg glavnog odbora, mi pred sobom imamo nekoliko veoma jasnih političkih projekata na koje treba konkretno odgovoriti. Mi te odgovore znamo. Među nama ih ponavljamo po ko zna koji put, ali na žalost u političkoj klimi kakva je ova naša, mi to moramo raditi sve dok većina u društvu ne bude svesna o čemu mi govorimo. Da li je danas većina ljudi svesna naše kosovske politike, njenog značaja, njene ozbiljnosti, konačno patriotizma ako smemo da iskoristimo tu ogađenu reč u našem političkom rečniku koji je bio element jednog stava u kome je u prvom planu bila briga za ljudski život na Kosovu?
Svesna je većina ljudi da smo bili u pravu kada smo govorili o Kosovu. Da li mi na tome možemo da gradimo političku budućnost? Još uvek ne možemo. Zato što se i danas prosečni građanin u Srbiji ponaša kao što se ponašao i tokom okupacije od 1941. do 1945.godine. Noću sluša Radio London, a danju krije radio u podrumu da ga neko ne bi optužio da je blizak sa saveznicima. Tako je i danas. Ta nema Srbija razume da smo u pravu ali sa druge strane očekuje ono što joj nismo u dovoljnoj meri dali. Ne samo jednu vrednosnu jasnoću, nego i sposobnost da se vrednosti konkretizuju. Da se jedan posao uradi, na onaj način kako smo to mi demonstrirali u skupštinskim raspravama po najvažnijim pitanjima u prethodna dva meseca. U raspravi o rekonstrukciji Vlade. Na onaj način na koji smo mi pokušali da napravimo razliku između alternative i pojma alternative što mi želimo da budemo i opozicije i kvazi opozicije što je format u koji nas silom guraju kako bismo završili u nekoj epizodi Kursadžija.
Kada pogledamo u poslednja dva meseca nekoliko ključnih pitanja je tu postavljeno. Prvo pitanje je da li je rekonstrukcija Vlade u kadrovskom i političkom smislu odgovor na krizu u kojoj se zemlja nalazi? Drugo veoma važno pitanje proizilazi iz konstatacije koja je opšta, a to je da rekonstrukcija Vlade nije vratila onu atmosferu koja je potrebna društvu u tranziciji već je zbog načina na koji je urađena, zbog neozbiljnosti stranaka koje su pratile svaki korak te rekonstrukcije, dodatno otežala situaciju u zemlji. Da li je odgovor na takvu stvarnost objedinjavanje svih onih koji rekonstrukciju kritikuju i zajedničko zalaganje za vanredne izbore? Paralelno sa tim postavljamo pitanje, u kom pravcu ova zemlja želi da se kreće? Jer taj život u vakumu, korak napred i korak nazad nije trajno opredeljenje Srbije. To je trošenje energije. Tri godine priče o EU, tri godine sedenja na dve stolice, a obe nas žuljaju, i kosovska i briselska, nije bez svoje cene. Tu cenu smo platili i plaćamo je i ona je sve veća. Troše se poslednji potencijali našeg društva. To su pitanja koja smo postavljali prethodna dva meseca i na koje treba da odgovorimo prvo jedni drugima, a potom da odavde odete kao lideri u svoje sredine, da odete u Kragujevac u kome je danas lider Putin, a ne neki lokalni političar. Da odemo kao lideri u Niš u kome više ništa ne postoji jer je politički život uništen tako što se neko okliznuo na godišnjici obeležavanja Zoranove pogibije, a ne tako što je neko politički bio u pravu, ne tako što je neko politički bio u pravu. Da odemo u Vojvodinu koja u političkom smislu vegetira, koja se danas zadovoljava praznim formama. Dobila je kancelariju u Briselu, zapravo fioku u zgradi u kojoj inače postoji republička administracija, i odlazi u Brisel tražeći priznanje koje ne može da dobije ovde u Srbiji. Šta znači činjenica da u rekonstrusisanoj vladi nema ni jednog političara iz Vojvodine. Mi smo uvek bili protiv te vrste kadrovske politike, ali nesposobnost da se napravi jedan tim u kom bi se jasno prepoznavala i uočavala ona osobina koju imamo mi kada pravimo stranku i u Medveđi i u Čoki govori o unutrašnjim slabostima i anomalijama koje sad već ispostavljaju tragičnu cenu našem društvu.
Poslednja epizoda je naša spoljna politika na koju je presudno uticala poseta predsednika ruske vlade Putina prošle nedelje. Na te teme treba jedni drugima da odgovorimo, ne jedni drugima, već društvu pre svega. Prošli put smo definisali našu trasu i količina kritika sa kojom smo se suočili kada smo rekli da je Srbiji potreban preokret zapravo govori koliko smo bili u pravu kada smo na takvom konceptu počeli da insistiramo. To nije preokret u kom smo mi usamljeni, već preokret u kome su nam prišle regionalne partije, ali Srbija to nije čula. Prišle su nam i regionalne partije iz Sandžaka, iz istočne Srbije, grupe građana iz Obrenovca i Pomoravlja. Mi smo jedina stranka u ovom trenutku koja se razvija i to ne zato što kupujemo nečije glasove, zbog toga što smo platforma za transfer koji garantuje opstanak na pozicijama na kojima se nalazite prethodnih deset godina, bili ste malo SPS, pa DSS, pa ste prešli u DS pa ste završili kod Naprednjaka. Ljudi koji se danas okupljaju oko LDP ne dolaze sa tom vrstom ambicije i tom vrstom potrebe. Ti ljudi su borci za jednu jasnu modernu Srbiju koja ima svoj karakter i koja ima jasne planove. Ti planovi su ono što je ključno.
Treba da analiziramo stanje u državi. Prvo, ko vodi ovu zemlju? Ona se danas kreće po inerciji koja sve više podseća na lavinu i stihiju gubeći istovremeno i poslednje argumente koji bi dali nekome za pravo da govori o postojanju jasnog plana razvoja našeg društva, rešavanja problema koji se prvo analiziraju, a potom kroz dijalog sa građanima sugerišu rešenja koja će biti odgovor na stanje koje je nepodošljivo. Ideja evropske Srbije je gotovo do kraja kompromitovana. Ona postaje izgovor za jednu nesposobnu i nemoćnu vlast koju mi nemamao prava da satanizujemo kao drugi pre svega što smo svesni činjenice da je ona samo proizvod jednog duboko deformisanog društva bez ikakvih elita ali i bez spremnosti da postavi pitanje stvaranja sistema vrednosti u kojem bi bilo moguće doći do jedne vlasti kojoj možeš da postaviš pitanje ”Izvini, nisi uradio ono što sam od tebe očekivao”. Srbija je manje ili više dobila sve ono za šta je glasala u maju 2008.godine. Dobila je jedno veliko ništa. Ako smo tada prevareni nemamo prava danas da sami sebe lažemo. Ako tada ljudi nisu bili svesni odgovornosti za politiku kojoj pružaju podršku danas moraju biti. Nisu nam potrebni bilbordi i falš kampanje koje će našoj deci sugerisati da treba da diplomiraju pa da odu iz ove zemlje, da bi se postavilo pitanje smilsla društva koje dvadeset godina nije podvuklo crtu i napravilo račun jedne agonije u kojoj smo mi izgubili svoju budućnost tako što smo bili neodgovorni prema svojoj deci. Ako govorimo o potrebi da se zemlja promeni, mi smo ti koji ovom društvu treba da daju energiju, mi smo ti koji treba prvi da napravimo korake za one ljude kojima je kičma ponovo polomljena u Srbiji.
Mi treba da kažemo ono što oni misle, a ne smeju da kaže, ili ono što oni misle, a oni za koje su do juče glasali nemaju hrabrosti da kažu ili ih je baš briga za tako nešto. Ali mi ne možemo da budemo ti koji će živeti živote umesto miliona ljudi u ovoj zemlji, ne možemo da budemo radnici koji će se prekvalifikovati, koji će shvatiti stvaran svet u kome žive, ne možemo biti poslodavci koji bi i dalje da muljaju i petljaju na buvljaku sa državom. Ne možemo da budemo profesori koji su prvi koji treba da postave pitanje kvaliteta obrazovnog sistema. Ni roditelji koji će postaviti pitanje sudbine svoje dece koja su taoci živog blata u kom se nalazimo.
Neuspela rekonstrukcija vlade, Ne postoji ni jedno opravdanje ili argument kojim se može pravdati agonija u koju je zemlju uvela vladajuća koalicija, i beskrupulozost i bezobzirnost u načinu da se ta agonija prepakuje kroz izgovor o rekonstruisanju vlade koja će biti efikasnija i sposobna da uradi ono što prethodna nije uradila. Koji su razlozi posrtanja kabineta premijera Mirka Cvetkovića? Kadrovska nesposobnost ili politička jalovost. Ja mislim i jedno i drugo. I ne postoji nijedan super računar koji bi napravio razliku između jedne i druge katastrofalne osobine. Ono što je dodatno otežalo našu svakodnevicu je činjenica da je društvo u toj vladi i ovom sistemu počelo da prepoznaje isključivog krivca za sve unutrašnje probleme koji potresaju Srbiju. I da samim tim društvo ponovo pravi grešku kada promenu Srbije svodi na promenu onih koji su na vlasti.
Činjenica da se naša stranka razvija govori o postojanju i opravdanosti našeg uverenja u postojanje tog kritičnog potencijala u Srbiji. I mi na tome treba da gradimo političku budućnost. Na beskompromisnom stavu, na spremnosti da jasno kažemo šta je ono što želimo, da kritikujemo i sugerišemo rešenja za probleme o kojima drugi ćute ili od njih beže, i da pridobijemo podršku onih koji u ovom trenutku idu ka nama ali nemaju snage da naprave presudni korak i iz mnogo razloga ostaju na distanci. Stranka koja postoji pet godina u ovako nenormalnoj Srbiji, saplitana od svih, ne može da bude apsolutno odgovorna za neuspeh u poslu koji radi u ime svakog u ovom društvu. Nama je potrebna podrška civilnog sektora, podrška od onog što je preostalo u intelektualnom i javnom životu Srbije, onog dela društva koje po pravilu gleda u vlast, jer vlast ima kasu. Potrebna nam je podrška i poslodavaca i radnika. Definisali smo Dogovor za preokret kao izbornu platformu LDP, ali ovo je naučna fantastika bez spremnosti ljudi da tome daju neophodan doprinos. Ovo je manje konkretno od Kjubrikove Odiseje u svemiru od pre 40 godina, jer, ako pričamo o radnicima, bez spremnosti radnika da u tome učestvuju mi gubimo vreme. Ako pričamo o ozbiljnom poslovnom svetu, spremnost da preuzme odgovornost koja prati ulogu u jednom društvu, a taj poslovni svet ne postoji ili ostaje na marginama, u sivoj zoni, na crnoj berzi, onda smo osuđeni na neuspeh. Ako pričamo o reformi obrazovanja, socijalne politike, spoljne politike, a u tome nema magnetizma koji je potreban da bi se društvo pokrenulo, osuđeni smo na neuspeh. Mislim da milioni ljudi u ovoj zemlji i dalje više veruje da je Tadić naš predsednik, a ne Putin, iako nemam ništa protiv Putina ni Rusije. Mislim da milioni ljudi u ovoj zemlji zaslužuju onu vrstu pažnje i brige koju smo ispoljili samo mi u susretu sa predstavnicima Rusije kada smo bez ikakvog konflikta jasno rekli da mislimo da isto pravo imamo mi kao i naši sagovornici kada u Srbiji zastupaju ruske interese i da je ona politika koja pre podne laže Moskvu, popodne laže Brisel, koja jedno misli, drugo govori, a treće radi, politika koja nema nikakve veze sa interesima ljudi koji ovde žive.
Zato smo aktuelizovali pitanje NATO, i ptanje energetskog sporazuma sa Rusijom kao ključne probleme u našim međusobnim odnosima koji presudno utiču na realizaciju tih spoljnopolitičkih ambicija. Svaki član glavnog odbora to treba da zna, kao i svaki čovek koji živi u ovoj zemlji. Kada smo se suprotstavili ideji rekonstrukcije vlade, to nismo učinili zbog toga što nije bilo političke kompenzacije za podršku LDP, iako su svima bila puna usta godinama tog opisa naše politike kao neke vrste trgovine, da smo pametniji pa to ne radimo kao što rede neki drugi. Mi smo u 2008. rekli da Srbija završila sa onom vrstom političkog života u kojem su građani taoci partija, i da smo mi ti koji treba da ih izvedu iz tih rovova jer su drugi uglavnom bili trećepozivi u toj borbi. I da je naš pristanak na politički razgovor sa SPS mnogo veći doprinos normalizaciji Srbije nego dogovor DS i SPS. Šta je ono što u političkom smislu razdvaja te dve danas ili pre tri godine? Mnogo manje od onog što razdvaja LDP i Socijaliste. Mi smo simboli i jedne i druge Srbije. Oni one koja je uništila život u ovoj zemlji i mi one koja je o tom životu govorila dok i sama gotovo nije uništena zajedno sa njim. Ta posvećenost javnom interesu treba i sada da nas vodi. Mi smo alternativa, a ne opozicioni partneri jedne partije koja je svoj program svela na gegove i skečeve. Zato ne možemo sa naprednjacima da tražimo izbore. Za njih su izbori put do dolaska na vlast, a za nas suština političkog preokreta koji se u Srbiji mora dogoditi i koji je unapred osuđen na neuspeh ukoliko bilo ko poveruje da je dovoljno za karakter promena i preokreta svesti dovesti Nikolića na mesto mesto predsednika vlade umesto Mirka Cvetkovića. To je ono što čini nemogućim našu saradnju u ovom trenutku.
Ako govorimo o političkom programu koji je Srbiji potreban onda je vrlo jasno da se on sveo na nekoliko jednostavnih istina. Tranzicija mora biti nastavljena, operacija mora biti dovršena i bez anestezije. Mi smo najstarije evropko društvo, prosečan čovek ima 50 godina. Evropsko društvo sa najnefunkcionalnijim obrazovanjem, evropsko društvo koje je najmanje konkurentno, koje je potpuno ekonomski razoreno, najniža plata u Evropi, najveća zaduženost po glavi stanovnika u Srbiji je uočena u 2010 godini. To su reference koje nam ne daju za pravo da društvu ponudimo aspirin, deset vladinih mera kojim će problemi biti rešeni, iluzija da će Vlada sa bankama napraviti dogovor kojima će onima koji ne mogu da vraćaju kredite ponuditi predah, da će Vlada biti investitor umesto onih koji ne daju nikakav smisao investicijama u ovoj zemlji. Tranzicija mora biti nastavljena i to na onim osnovama na kojima je započeta 2001. godine. Efikasna privatizacija, u čiji fokus treba staviti generatore ekonomske krize u kojima se krije energija ekonomskog kontinuiteta sa propalom politikom devedesetih.
Momentalna transformacija javnih preduzeća u akcionarska društva i hajde u tome da se ugledamo na Rusiju, u kojoj će država zadržati zlatnu akciju, ali neće imati pravo korporativnog upravljanja niti izbora menadžmenta, to neka rade strani partneri do kojih ćemo doći na jasan način, ne onako kako smo to uradili u slučaju NIS-a i energetskog sporazuma sa Rusijom, nego onako kako to danas rade Medvedev i Putin kada razgovaraju sa partnerima u svetu. Jako je važno da u ovoj zemlji svaki čovek zna da nama nije bitno geografsko poreklo kapitala. Nama je bitna ekonomska kultura i vrednosti koje sa tim kapitalom dolaze u Srbiju. Činjenica je da taj kapital donosi pozitivne promene u društvu umesto da hibernira i zaustavlja nas u razvoju. Moramo promeniti prioritete u toj tranziciji. Najveći gubitnici u tranziciji su generacije naših roditelja, koji su na korak, dva ili godinu, dve, tri od penzije i generacije mladih ljudi koji traže prvi posao. Laž je da su najveći gubitnici tranzicije penzioneri. Istina je da je penzionera najviše pa da se njima stranke obraćaju zato što žele da kupe njihovu političku podršku. I pošto su najstariji verujem da imaju najviše iskustva. I tražimo od njih podršku za našu politiku. Ne može da opstane zemlja koja 15 odsto svog bruto društvenog proizvoda izdvaja za penzije, takva zemlja na planeti ne postoji, Rusija nije takva zemlja, Kina nije takva zemlja, Amerika nije takva zemlja.
Od penzionera tražimo podršku ne za smanjivanje penzija, jer su one mizerne, nego za prihvatanje činjenice da će se stvari i dalje pogoršavati i da su danas gore nego pre dve godine kada smo predložili takav plan. Ukoliko se radikalno ne promeni pristup, treba dva posla da uradimo sa penzionerima, prvi da zajedno sa njima zavedemo red u penzionom fondu, da iščupamo penzioni fond iz partijskog plena i da ga profesionalizujemo, da dovedemo sposoban menadžment, da postavimo pitanje sređivanja stanja u penzionom fondu. Čak 25 odsto odlaska u penziju se ostvaruje kroz odlazak u penziju zbog invaliditeta, taj procenat invalida ne postoji nigde u svetu. U Kongu u kojem je poslednjih godina ubijeno pet i po miliona ljudi nema toliko invalida, očigledno se radi o zloupotrebama i sa tim treba raskrstiti.
Drugo pitanje je pitanje imovine penzionog fonda. U svakom preduzeću u Srbiji postoji neka imovina, sa kojom se uopšte ne upravlja, koja je predmet zloupotreba, to se mora rešiti. I dogovor sa penzionerima oko garantovane državne penzije, koja se neće vezivati za platu, već proizilaziti iz naše jasne spremnosti, da se mi žrtvujemo za generacije koje su od nas starije, zbog toga što nam one otvaraju put koji ne može da bude otvoren tako što će država garantovati onu penziju koja je neophodna za normalan život.U periodu u kome se sprovode te reforme koje će omogućiti liberalno tržište, slobodnu ekonomiju, dovesti do zapošljavanja ljudi i do deblokade našeg privrednog života koji je sada potpuno uništen zbog potrebe države da po svaku cenu kupi političku podršku, žrtvujući budućnost. Jedina smo zemlja na svetu koja je prolongirala penzionu reformu za 2013. godinu. To nije uradila ni Amerika, Francuska, Nemačka, ni Crna Gora ni Grčka jer su sve zemlje reformisale penzionu politiku, samo smo mi nastavili po starom. To mora biti element naše politike i oko toga ne možemo da pravimo kompromise.
Ako govorimo o problemima koje smo uočili, oni potiču zbog antagonizma države, radnika i poslodavaca, tu mora postojati dogovor, a njega nema zato što su stranke uzurpirale državu. I što ni jedna od vladajućih stranaka ne namerava da napusti taj pogubni kontinuitet iz kojeg sva logika proizilazi iz tog pogrešnog aksioma, a to je koga je više u Srbiji, radnika, pa daj sa njima da se dogovorimo koga je briga za poslodavce. To se na kraju završava slomom i mi smo na korak od takvog ishoda. Bolje da sada o tome govorimo i tražimo podršku od onih koji intimno razumeju šta mi pričamo, a to su upravo ti radnici, nego da sa strane likujemo kao što to čini kvaziopozicija okupljena oko Nikolića koja smisao svoje politike pre svega traži u partnerstvu sa Demokratskom strankom koje nije problem za LDP, ali je strašan problem za ovu zemlju. Tranzicija u ovoj zemlji mora biti promenjena i mora biti sa karakterom a to ova Vlada ne može da uradi.
Spoljna politika mora biti radikalno promenjena. Ova zemlja mora da kaže šta želi. A ne da njene stavove u razgovoru sa jednom od njavećih sila sveta formuliše stranka koja ima formalno pravo na dva minuta pozdrava i čestitki, koje smo mi iskoristili na što je moguće komkretniji način. Ne „ne“ Rusiji nego da Srbiji. Ne „ne“ ruskim kompanijama nego da srpskim kompanijama i interesima. Mi imamo pravo da radimo i volimo ovu zemlju na isti onaj način na koji Putin radi za Rusiju. I zato postoji to veliko razočaranje koje prati posetu predsednika ruske Vlade Srbiji. Reći ću Vam jedan komentar tog sastanka u Skupštini , ne iza zatvorenih vrata nego svega što je obeležilo te kompromitujuće scene koje su se desile taj dan u Skupštini. Najbolje se to ogleda u stavu jedne skupštinske službenice koja je pored mene prolazeći rekla: da li je moguće da oni više vole tuđu zemlju nego svoju. Mislim da se u politici ne može meriti ljubav, ali oni su taoci jednog mišljenja i definicije koja uspeh i budućnost Srbije vezuje za podaništvo, bez obzira da li se radi o Gadafiju ili o Rusiji ili o Briselu i Vašigtonu, nama su potrebni ljudi sa kičmom i politika sa karakterom a to danas mi nemamo. Ne mislim da mi treba da budemo stranka koja će gurnuti Srbiju u još jedan besmislen sukob sa bilo kim, ali ne mislim da mi treba da budemo deo života na šinama koje nestaju pred provalijom koja je korak od nas. I zato ta spoljna politika mora biti promenjena i nema nikakvog rasizma u pitanju ministru spoljnih poslova i predsedniku Vlade, šta radite u trenucima najveće spoljnopolitičke krize u svetu. Je l imamo mi neki stav, je l imamo neku odgovornost koja proističe iz našeg iskustva, šta je to što donosimo u svet u koji želimo da dođemo. Ne može Srbija da ćuti posle parade u kojoj smo učestvovali sa Gadafijem dok se on obračunavao sa sopstvenim narodom. Naša spoljna politika mora da bude aktivna , ažurna, da upozori na vreme, da kaže ono što smo rekli mi dok su drugi ćutali, a to je da međunarodna akcija bez jasnog cilja i koordinacije, plana koji je razumljiv onima koji u toj akciji učestvuju, ne može da reši problem.
Ne mislim da nas je neko slušao, ali su u međuvremenu odgovori dati. NATO je preuzeo ulogu u vođenju akcije u Libiji, a mi želimo da budemo deo NATO. NATO učestvuje u kampanji, da li to znači i da će naši vojnici učestvovati u nekoj takvoj kampanji, to presudno utiče na političku bučnost stranke koja se zalaže da Srbija bude u NATO-u. Zašto je NATO ključan u ovom trenutku za spoljnopolitičku orijentaciju Srbije. Zbog toga što je čini konkretnom, zbog toga što ne možemo sebe da lažemo uvereni u ekskluzivnost našeg statusa, koji nam garantuje da ćemo biti deo Evrope samo zato što smo napravili najviše problema na kontinentu, što smo sa Evropom u sukobu po svakom pitanju i što gradimo pravo za članstvo u Uniji po proceduri koja je različita onoj koja je pratila sve zemlje istočne Evrope u procesu evropskih integracija. I kada neko kaže da NATO nije tema i da nam nije mesto u NATO savezu bez obzira da li to kaže DS ili DSS, taj neko tim svojim stavom čini nemogućim ostvarenje onoga što je prioritetni interes naše zemlje a to je povratak u uređenu, modernu zajednicu evropskih naroda u kojoj ćemo imati prava i obaveze koje čine normalan život. Ni u jednom stavu predsednik ruske Vlade nije bio u pravu kad je kritikovao našu politiku da Srbija treba da bude deo NATO, jer ulazak Srbije u NATO nije pretnja za ruske nacionalne interese i nije širenje NATO-a ka Rusiji. Ulazak Srbije u NATO je izlazak iz izolacije u kojoj se ona nalazi okružena zemljama članicama NATO i EU. Nikada Srbija neće biti parking za bilo čije rakete niti platforma sa koje će se napadati bilo ko u svetu. I to nije zato što mi kao stranka nešto tako tvrdimo, već zbog toga što je ovaj narod dao milion i po života jer nije dozvolio Hitleru da pređe preko naše teritorije kroz vojnu neutralnost koju je tom prilikom ponudio. Ne može Srbija da živi mimo sebe i taj koji misli da može očigledno greši. Ali, posle 200 godina posrtanja mi treba da postavimo pitanje koje prati nas kao generaciju jer mi živimo za završni račun jednog društva i naroda i podvlačenje crte posle koje ćemo se razići kao pojedinci ili smo generacija koja toj dvestagodišnjoj patnji treba da da neki smisao, tako što će moći da kaže da smo stvorili državu makar za našu decu.
Pitanje odnosa Evropa i Rusija je ključno pitanje za budućnost naše države. Srbiji je ponuđena iluzija po kojoj mi idemo u Evropu zbog toga što će ona da nam da ono što mi ovde nemamo. Zašto naš radnik može da radi u Nemačkoj, a ovde je talac stava „niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim“ ili „lezi hlebe da te jedem“. To je posledica formata u kome mi živimo, koji je uništio obrazovni sistem i sve ono što je pozitivno. Ne možemo pred tim da se povlačimo.
A da li jedna stranka može sve to sama da uradi? Mislim da nemamo izbora oko toga. I kada pomislimo da možda grešimo i da situacija njie tako isključiva i da ima prostora da tu žongliramo kao drugi, onda se ti drugi potrude da nam objasne kakva je to zemlja u kojoj mi živimo. Pogledajte potpisnike one sramne Koštuničine peticije i videćete ideologe politike koja danas Srbiji šalje poruku da se ne može postaviti pitanje odgovornosti za ubistvo čoveka, kao što je slala poruku pre dve, tri godine da se ne može postaviti pitanje odgovornosti za ubistvo osam hiljada ljudi. Šta je to što je sporno u najavi tužioca ove zemlje da će razgovarati sa Vojislavom Koštunicom? Šta je to on uradio kad se tako plaši tog razgovora? Nijedna njegova reč o meni ili nama nije tačna, ali čak i da je tačna da sam se kupao u bazenu viskija u Šilerovoj i da sam svaki dan počinjao za džakom kokaina, da sam ja pucao, a ne Zvezdan Jovanović šta je on uradio kada se plaši odlaska na sud, a nama nije bio problem da tamo odemo i dva dana govorimo. I reći ću vam koga on brani, on i oni brane sebe i svoju politiku jer se prvi put postavilo ključno pitanje, ko je politički pokrovitelj i gde je centar tog zločina? Mi bi sami sebe ponizili kada bi rekli da je Zoran Đinđić ubijen zato što se nije dopadao mafiji ili njihovim saradnicima u policiji. Zoran Đinđić je ubijen onog trenutka kada je Koštunica ostao bez vlasti samo zbog mogućnosti da se nešto u ovoj zemlji promeni. I kada pogledate ko su potpisnici te peticije videćete imena i prezimena arhitekata agonije u kojoj smo živeli 20 godina i čuvara kontinuiteta koji našu decu osuđuje na takav život u budućnosti i sa tim ne možemo da pravimo kompromise. Ni poligrafi, ni hapšenja, ni montirane sudske istrage, otkazi policajcima, tužiocima, sudijama ništa nije bilo dovoljno velika prepreka u našim nastojanjima da doprinesemo istini o Zoranovoj pogibiji. I kada smo tako puno energije uložili kako bi se ta potreba Srbije učinila realno ispunjenom onda moramo danas da napravimo taj još jedan korak, a ja njega pre svega definišem kao našu spremnost da kažemo istinu. Svaki potpis na peticiju kojim se traži za Koštunicu ekskluzivno pravo koje nije dato ni jednom građaninu ove zemlje je identifikovanje sa političkom pozadinom Zoranovog ubistva, mnogo konkretnije što je bilo ko učinio od 12. marta do danas. To je najveća optužnica koja je ovoj zemlji napisana i to treba oni vrlo dobro da znaju. I mi više ništa ne treba da govorimo posle njihove spremnosti da se javno potpišu i solidarišu sa pravom koje jednog čoveka diže iznad ustavnog poretka zemlje u kojoj živi i daje mu slobodu, a time i svima njima koje on simbolizuje da budu pošteđeni od postavljanja pitanja njihove odgovornosti. I 12. mart ove godine govori o potrebi našeg društva da se ta istina učini jasnom i da se oni koji su odgovorni za to ubistvo kazne.
Oduvek su reformatori u Srbiji bili ubijani i nikada oni koji su to ubistvo organizovali i sproveli nisu sankcionisani. Nije Zoranova pogibija prva politička smrt u našoj istoriji. Ali su prvi put ubice uhvaćene i u skladu sa zakonom kažnjene. Najveća prepreka tom poslu bila je vlast koja je uspostavljena Zoranovom pogibijom.
Godinama je trajao obračun sa svakim policajcem, tužiocem i sudijom koji je u tom poslu radio. Sa nama koji smo sve vreme gotovo kao fanatici na granici razuma insistirali na potpunom rasvetljavanju tog zločina. Postoji jedna Zoranova rečenica nakon atentata kod Limesa kada je rekao – Čini mi se da su oni spremni da idu toliko daleko da me optuže kako sam ubio sebe zbog toga što u tome ima neke koristi. Tako se ponašaju i danas. I zato smo dužni da govorimo ovakvim jezikom. Ne da podržimo rad tužilaštva ili pravosuđa u Srbiji nego da omogućimo normalan rad. U ovoj zemlji postoje zakoni i postoje institucije i pred njima smo svi jednaki i zbog onog što je uradio Koštunica sa svojim saradnicima tražeći za sebe pravo koje nije dato nikome u ovoj zemlji mi inisistiramo na još efikasnijem pristupu i tužilaštva i sudova koji se pred tim ne smeju povlačiti nego te odnose moraju raščistiti. A postoji puno toga što on treba da objasni sudiji i tužiocu. Puno tema o kojima treba da razgovara. Neke od njih su pominjane u našim svedočenjima pred sudovima. Neke su u međuvremenu aktuelizovane i ne postoji ni jedan argument da mu se ta pitanja ne postave osim nemoći i slabosti sistema koji je svestan svega toga pa beži od svoje dužnosti. Ali ako je sistem takav onda on osuđuje Srbiju na agoniju na koju mi ne smemo da pristanemo.
Mi ne možemo da uzmemo pravdu u svoje ruke ali ne treba da učestvujemo u anesteziranju potrebe ovog društva da se pravda sazna ili u njenom institucionalnom deformisanju. Imamo veoma važno pitanje koje se vezuje isključivo za našu stranku. Zato smo se zadržali malo duže na Predsedništvu. Vi znate da smo mi ovu stranku pravili onako kako se nije pravila ni jedna partija u Srbiji. Stranke su u Srbiji napravljene krajem '80ih godina zato što je to postala konvencija, pravilo života. Skupiš sto potpisa pa osnuješ stranku. Pa su jedna kancelarija bili Demokratska stranka i SPO i Srpska Liberalna stranka. Na izbore se izlazilo zbog toga što imaš registrovanu partiju i to je to. Ja mislim da jedino što spaja Jovu Kapičića i nas je činjenica da je i on prešao Neretvu '43 godine, a mi smo to uradili 2005 ili 2006. godine kada smo pravili ovu partiju. Ne mislim da su naši protivnici bili Nemci ali mislim da smo to radili kao na frontu. I ta stranka se razvijala i stvarana je na način na koji nije ni jedna druga u ovoj zemlji. I zbog toga je tako dinamična i ima te unutrašnje osobine i karakter koji nas obavezuje da je poštujemo. I iz tog respekta prema njoj, mi moramo imati i spremnost da je stalno menjamo.
Danas ja ne mislim na politiku i vrednosti, mislim na njenu unutrašnju organizaciju, na svest koja se razvija unutar nje, na širinu koju ona treba da postigne, na potrebu da u njoj uspostavimo ona pravila koja želimo da uspostavimo u Srbiji i za koja se borimo svakoga dana. Pred nama je još jedna reforma partije. Ali ne na način na koji to čine druge stranke. Ne sa ambicijom da mi kadrovski našminkamo stranku, pronađemo nekog iz neke manjinske zajednice, parkiramo ga pored sebe, pa kažemo mi smo sada novi. Ili mi smo se očistili. Ne, nego dalje profilisanje naše organizacije. Jedan od ključnih problema političkog života u zemlji je činjenica da je on strašno redukovan, da smo mi izgubili ljude u politici, da je on praktično sveden na one koji su inače političari, po formatu. Svaka politika u kojoj nema života je politika koja je osuđena na propast. To je nekada čini prihvatljivijom nego što je to inače slučaj sa politikom. Ali zato sužava perspektive. Najveći problem Demokratske stranke danas je to što je ona izgubila politiku. A kad se postavi pitanje šta je njeno najveće oružje koje je imala godinama je upravo to-što nema politiku. To nije naša osobina.
Ali onda moramo otići korak dalje, pa postaviti pitanje kako ljudi doživljavaju stranke u ovoj zemlji. Objektivno. Kako oni to vide. Ne oni koji nas lično znaju, naši članovi sa kojima se srećemo, nego kako oni ljudi koji žive oko nas doživljavaju politiku. Kako gledaju na poslanike u Skupštini? Kao na ljude koji su srećni zbog toga što se tu nalaze. Kao na nekoga ko uzurpira neko pravo, kao na grebatora kome je pun stomak na kičmi gladnog naroda. To je opis našeg Parlamenta. Pa više cene Alibabu i 40 razbojnika, nego srpsku Vladu. Da li je to zaista tako? Mi znamo da nije. A kako će društvo to znati. Kako znati da nema nikakvog zadovoljstva u odlasku u Skupštinu u kojoj imaš 12 minuta da kažeš nešto. Recimo o rekonstrukciji Vlade. 2 minuta da kažeš nešto o NATO-u, energetskom sporazumu, reformacijama koje postoje u Srbiji. Jedini način da se taj negativni trend preokrene je otvaranje politke za društvo. Maksimum koji mi možemo da uradimo kao stranka, pored toga što o tome stalno govorimo i da definišemo neke procedure koje će otvoriti makar mogućnost za to. Pa neka ljudi sami odluče da li to hoće ili ne
Ja sam zbog toga tražio od svojih najbližih saradnika i od Predsedništva, da promenimo Statut. I da kao što smo bili prva partija u Srbiji koja je vrlo jasno rekla da njeni poslanici neće biti taoci blanko ostavke, te giljotine koja stoji nad glavom i zavisi od volje nekog partijskog šefa koji će ih eliminisati ako mu se ne dopadaju u meri u kojoj on to želi. Tako isto danas mislim da treba da budemo prva partija koja će učiniti neposrednim izbore za Predsednika, koji će omogućiti svim članovima da glasaju za Predsednika. Iako nemam nikakve sumnje u kredibilitet Skupština koje smo do sada organizovali, u sposobnost delegata da donesu neku razumnu odluku.
Mislim da je naša i unutrašnja potreba i istovremeno potreba ovog društva, definisanje jednog drugačijeg obrasca rada koji će praktično od LDP-a napraviti prvu stranku u zemlji u kojoj će se izabrati Predsednik stranke tako što će svi članovi imati pravo da glasaju. I tako što će na vrlo jasan način biti otvorena mogućnost konkurencije. To ne znači da ja bežim od odgovornosti koja prati Predsednika. Ja hoću da se takmičim za to, i da se borim, i da tražim podršku. Ali mislim da nije fer saplitati našu stranku na način na koji se sapliće, kada se opisuje kao autoritarna, kada se opisuje na način na koji se opisuju sve druge. Ovo nije partija klimoglavaca. Mi nismo stranka u koju vas je bilo ko ikada pozvao iz Beograda i od vas tražio da uradite nešto suprotno vašim interesima. Mi jesmo stranka koja je za vas u Beogradu disala, svesna da je nemoguće da negujete život u tako kontaminiranoj Srbiji kao što je ona u kojoj mi danas živimo i u kojoj smo bili do juče. Danas svi kažu da je lakše. Ulaze nam ljudi u naše odbore, okupljamo nove kadrove, pojavljuju se na našim godišnjicama lideri lokalnih stranaka koji su nam do juče zatvarali vrata. Mi smo uveli pravo na struju, na telefon, na vodu. U Leskovcu u jednom trenutku nismo imali ni vodu, ni struju ni telefon. Ne zato što nismo hteli da platimo, nego nismo imali pravo da platimo. To je jedna činjenica koja opisuje prethodnih pet i po godina LDP-a. A kada je sve to tako, hajde da napravimo taj korak pa da na Skupštini stranke koja je planirana za 21. maj napravimo zaista onakav događaj kakav partija kao naša zaslužuje. Ne postoji stranka u Evropi sa takvim procentom kakav je naš. U ovom trenutku mi smo najjača Liberalna partija u Evropi. Po rejtingu koji drugi prave u skladu sa šemama koje su definisane pre pet ili pre deset godina. Okrenu 500 telefona pa pitaju.
Bez obzira da li imamo 7, 8.5, 10%, mi smo najjača Liberalna partija u Evropi po rejtingu, Gvidi Vestervele ima 4, HNS ima 3, Libdem ne postoji posle jučerašnjeg dana u Engleskoj. Pa onda tako treba i da se ponašamo. Da uvedemo pravila koja će druge obavezivati. Da napravimo razliku između nas i njih, jasno, jer mi znamo da postoji. I zato vas pozivam da učinite sve kako bi ti izbori bili pravi. Videćete, predviđene su neke procedure kojima ćemo mi rešiti tehničke probleme. Kako sada sve te ljude povezati, otvoriti mogućnost da glasaju, na koje načine, ali ja mislim da mi imamo pravo da nametnemo i to pravilo u našem političkom životu, neposrednog izbora Predsednika stranke. I to je i moja lična potreba, to je satisfakcija na koju mislim da svako od nas ima pravo.
Svako od nas ima pravo da oseti rukovodstvo stranke koja je neraskidivo povezana sa svojim članovima. I mislim da je to i potreba članova ove partije. Na tome treba da radimo svi zajedno kako bi nešto tako i uspelo. Jedna od promena koju takođe uvodimo je korak dalje od onog pravila koje je do sada postojalo i koje je mene obavezivalo na jedan dosta krut način. Ja sam bio taj koji predlaže zamenika Predsednika stranke i tri potpredsednika. To smo uradili zbog toga što nam je partija tek formirana, što je 90% u njoj ljudi sa političkim iskustvom, što su svi govorili, daj, ko se to tamo kandidovao, recite koga ima, mi hoćemo da ih podržimo, nemoj sada mene da pitaš, gde ja da tražim potpredsednike u Srbiji. I ja sam preuzimao tu odgovornost na sebe. Ja sam kandidovao u stranci neke ljude za koje smatram da su mogli da odgovore tom poslu. Posle pet i po godina, mislim da je stranka dovoljno sazrela, da su potpedsednici, njihova zrelost nikada nije bila sporna. Ali su u međuvremenu potpredsednici dobili onaj prostor koji je neophodan da bi mogli da vode svoje kampanje u stranci i da traže podršku sa jasnim politikama. I da je i to takođe potreba stranke. Jer oni puno putuju po Srbiji.
U naredna dva meseca, ti putevi i susreti treba da budu obeleženi i nekim ličnim međusobnim dogovorima oko politika koje će se formulisati, podržati. Nemam ja ništa protiv toga ni da Presednik napravi neki dogovor oko stalnog sastava Glavnog odbora. To je jedan dinamičan unutrašnji život, to je ono što nam je potrebno. Ne veštačka politika, nego jedna prava i mislim da postoje realne pretpostavke za nešto tako. Ja sam za sebe zadržao pravo da predložim Skupštini stranke svog zamenika i to je ono što želim da uradim i pravo da Skupštini predožim kandidata za potpredsednika koji recimo nema uporište u stranci na način na koji imaju drugi. I koji je hendikepiran činjenicom da treba da krene u te stranački, politički život bez prethodno stečene pozicije. Na isti onaj način kada je Nebojša Ranđelović predložen za potpredsednika stranke. Ko je u Vojvodini i Beogradu znao za njega? On je tada bio šef gradskog odbora u Nišu. U međuvremenu je poslanik, postoji neko političko iskustvo, neki rad i za tim više nema potrebe. Ali takav pristup treba da zadržimo i to je jedno pravo koje ću ja iskoristiti i ovoga puta možda ću vam predložiti za potrpredsednika Dušana Mijića. Verujem da će te saznati u manjoj ili većoj meri o kakvom se kandidatu radi, ali ja mislim da nam je ta vrsta ozbiljnosti, zrelosti neophodna i mislim da ćemo na takav način dobiti onaj kredibilitet koji moramo da izgradimo ako želimo da budemo nešto više od simbole. Jedno iskustvo iz Bačkog Monaštora od pre dva dana-puna sala je došla, Nebojša mi je poslao poruku, ne može da veruje. Došla je puna sala da sluša poslanika LDP-a u Monoštoru, a i to je logična posledica života u vakumu. Znate, postoje situacije u kojima se ljudi ponašaju kao kukavice a mi to ne bi očekivali od njih. Mislite da imaju neku drugu sposobnost a onda ih ta politička klima uništi. Imate većinu koja statira. Ali isto tako imate neke ljude od kojih nikada ne bi očekivali da preuzmu odgovornost i oni postanu heroji. I niko vas ne pita sada da li hoćete da budete slamka spasa za deo srpskog društva ili ne. Mi smo slamka i oni se za nas hvataju. Bake i deke zabrinute za sudbinu svojih unuka. Roditelji isfrustrirani nemoćni da omoguće porodicama normalan život, neki preduzetnici koji u nama vide poslednji trag razuma u srpskoj politici. Ako govorimo o kulturnoj eliti, neka kulturna elita kakva takva, u nama prepoznaje partiju koja ne želi da manipuliše kulturom, nego partiju koja shvata značaj jedne nove kulture koja je Srbiji neophodna. Ta slamka spasa, to je naša definicija. I moramo imati čvrstinu, neophodnu da izdržimo taj pritisak kom ćemo biti izloženi. Šta smo mi uradili u Nišu da imamo tih 9-10%? Mi smo mogli toliko puta da budemo u pravu, ne jedna štikla koja je pukla i demolirala politički život Niša. Ko nam garantuje da sutra neće pući neka štikla ovde u Srbiji. Mi to ne možemo da znamo i zbog toga moramo da imamo sposobnost da uradimo taj posao. Znate kad smo mi shvatili šta je postala Demokratska stranka. Kada smo imali prvi Glavni odbor posle oktobra 2000. I kada je došlo 130 predsednika opština u službenim automobilima. Oni su tada otprilike još i vozili ta kola, bilo ih je sramota da imaju vozače. I ovde na parkingu ispred Sava centra došli smo Zoran i ja i gledamo u 130 nekih audija koji su parkirani i mi shvatamo šta je postala stranka. Niko nas nije pitao da li smo sposobni za to ili ne. Ne mislim da je naša sudbina takva i da je to predodređeno za LDP, ali moramo biti sposobni da uradimo one poslove koji ne žele drugi. Šta je to što u Kragujevcu može novo da ponudi Veljko koji je sada gradonačelnik? Očigledno da ono što postoji nije dovoljno. Šta u Nišu može da ponudi kako se zove Banana ili Simonović? Šta mogu u Obrenovcu da ponude? Ništa loše ne želim o njima da kažem, ali to što oni nude to više nije dovoljno. To je surogat, to je peti put podgrejano. To više nema nikakvog smisla. To je danas kada kažeš, nova radna mesta, to je haos, u to više niko ne veruje. U jednoj takvoj situaciji, jako je važna naša ozbiljnost i ozbiljnost našeg programa.
Hteo bih nekoliko rečenica samo da vam kažem o toj izbornoj platformi na kojoj smo dosta radili. To je nešto o čemu vi treba da razgovarate u svojim odborima. Ona nema onu kultnu formu koju inače imaju partijski programi. Pa sad, ekonomija, obrazovanje, pa zdravstvo. Mi smo pokušali da formulišemo odgovor na tu fundamentalnu potrebu Srbije koja traži jednu ozbiljnost i zrelost. Koja ne svodu selo na pitanje agrara, dok nam 40% ljudi živi na selu, mi ne možemo da ga posmatramo kao neki prostor poljoprivrednog života, isključivo vezanog za stočarstvo ili za nešto drugo. To je kulturni problem, socijalni problem, to je infrastrukturni problem. Mi smo o tome puno govorili, objasnili o čemu se radi i zbog čega smo mi nezadovoljni tim sporazumom sa Rusijom. Mi smo jedina zemlja koja je manjinski partner sa Rusijom u tom poslu. Sve druge zemlje su potpuno ravnopravne. Sve druge zemlje su članice i EU i NATO-a. Mi nismo ni u jednom ni u drugom savezu. Pa ispada da to prijateljstvo o kome se tako puno govori, da se ono manifestuje kroz činjenicu da treba više dati onima sa kojima nisi tako dobar prijatelj kao što si sa nama, zbog toga što valjda mi to razumemo. Da je nama dovoljna ljubav, to je ono što je loše. I protiv toga se treba boriti. Mi treba da insistiramo u izbornoj kampanji, na našem pravu da se promeni energetski sporazum. I da ima odnos kakav imaju svi drugi. Ta priča o Berluskoniju, koji ujutru zove telefonom.. da ga pita kako je, zbog toga što može da zatvori cev na gasovodu. Znate šta, tu je zarez, tu nije tačka. Samo Putin ne mora nikoga da zove. Jer je on na kraju tog niza. To nije argumentacija za jednu ozbiljnu politiku. Argumentacija za ozbiljnu politiku je artikulisanje naših interesa.
Apsolutna energetska saradnja sa Rusijom na osnovama na kojima ona sarađuje sa svim drugim zemljama. U skladu sa našim interesima. Zašto je ovakav sporazum kakav je? Zbog toga što smo ga mi konpezovali žrtvujući naš energetski sektor, političku podršku koju smo dobijali u paktu koji je unapred bio osuđen na neuspeh. Ta podrška je bila dekorativna, od nje nikakvu korist Srbija nije imala, ali je zato imala veliku štetu kroz činjenicu da je potpuno sada energetski ne zavisna, nego je energetska kolonija, ne može ni jednu odluku da donese u sopstvenoj zemlji. Ono što je Gaspromu dozvoljeno u Srbiji, nije mu dozvoljeno u Rusiji. On ovde vadi gas uz rudnu rentu od 3%, u Rusiji uz rudnu rentu od 70%. To su paradoksi koje treba da proverimo, pošto je država napravila sporazum. Kada država napravi sporazum, to svakoga valjda obavezuje.
Nisu Rusi krivi što je naša država toliko neozbiljna. Ali mi treba da tu ozbiljnost vratimo, ovde u unutrašnjim političkim odnosima i na tome ćemo i dalje insistirati. I postoji još jedna tema koja je veoma važna. Imali smo Skupštinu Gradskog odbora u Nišu, Skupštinu Gradskog odbora u Kragujevcu, Skupštinu Gradskog odbora u Beogradu i Skupštinu Mladih. I te Skupštine su pokazale i prednosti naše organizacije i ja to ne bih nazvao manama, nego neke osobine koje treba da menjamo. Tamo gde postoji ogromno političko iskustvo, tamo je to svedeno na rutinu. I Skupština u Nišu je bila rutinska. Kad bi mogli da je naprave bez glasanja to bi bilo super. Nije sporno da je niška organizacija ozbiljna, ali sve Skupštine naših odbora treba da budu pre svega svesne činjenice da mi pokušavamo od njih da napravimo magnet koji privlači u svoju orbitu neke nove ljude.
Pokušajte da zamislite firmu u kojoj radi 400 radnika. Pa to je ozbiljna firma, jel tako? A zamislite našu organizaciju koja je u Beograd poslala 40 svojih mladih delegata. To je jedna velika i ozbiljna organizacija i toga treba da budu svesni ti mladi ljudi. Nama nije potrebna omladina da bi lepila plakate, ali nam je potrebna angažovana mladost u politici i to je ono što mi pre svega očekujemo od mladih. Imali smo skupštinu Gradskog Odbora, tu smo vrlo malo toga promenili. Postoje neke personalne promene i to je ono što je normalno, ali na nivou organizacije prvenstveno smo vrlo malo toga promenili. To ima svoje i prednosti i moramo biti svesni opasnosti koje tako nešto prati. Nama Beograd nije dao stranci ono što je bio dužan da da. Mi u Vojvodini ne koristimo, do sad nismo koristili one resurse potencijala koje imamo. Recimo, sada u istraživanjima se pojavljuje podatak da mi u Beogradu imamo 17%. Ali kada pokušamo to da materijalizujemo, znate kada vam neko kaže "u dobroj formi sam," a onda tu ne može da bude tačka nego ide zarez, pa onda, trčao je toliko i toliko na 100m, mogu da urade 100 zgibova, ne jedem ništa tri dana i super se osećam, super mi je krvna slika, stalno sam nasmejan - uvek postoji neki pokazatelj koji je potvrda tog stanja. Ja mislim da mi u Beogradu - ovde imamo puno ljudi iz Beograda - mi to u Beogradu treba da prepoznamo, da vidimo šta je to, gde se ta podrška nalazi. Jedini izbori na kojima smo mi proklizali su bili izbori za Zemun i za Voždovac.
Beograd je specifičan, kao što je svaka opština za sebe, ali mi to nismo uspeli ovde, nismo uspeli na tim izborima. To je bilo pre dve godine, klima je bila drugačija. Mi u Beogradu moramo da pokušamo da povežemo te dve činjenice - neku podršku koju imamo i pokazatelje koje tu podršku čine realnom. To je ono što nam je u ovom trenutku jako važno. Imamo dovoljno vremena pred nama. Ono što treba da znate to je da ja mislim da je nerealno razmišljati o redovnom terminu izbora, mi smo u izbornoj godini i niko ne treba da bude iznenađen činjenicom da izbori mogu da mu se dese za 60 dana. Prosto, naša svakodnevnica je takva kakva je. Vladajuća koalicija nikakvu korist nema od svakog novog dana vlasti, ima samo štetu. I pitanje je koliko će oni tu biti u stanju da žive na račun sopstvene štete. Kao što smo krajem januara razgovarali i manje ili više se složili oko toga da logika u srpskoj politici ne treba da bude nešto što ćemo mi slediti i da je činjenica da je logično organizovati izbore u proleće 2012. godine nam ne daje za pravo da se za tako nešto potpuno oslonimo, kao i činjenica da se ta koalicija, to što ona ima takvu vrstu ambicije, ne znači da će ona biti ostvarena - pukla je posle 7 dana.
Sada treba da budemo svesni toga da izbori mogu da se dese za 60 dana. Ako objektivno razmišljamo o terminu izbora, mislim da je realno razmišljati o izborima koji bi sledili vrlo brzo nakon dobijanja kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Mislim da postoji prostor da se ta kandidatura dobije 10. oktobra i da mi nismo prepreka za nešto tako. Naprotiv, mi najviše guramo u tom pravcu. Tako da mislim da to u Srbiji treba povezati. Mi smo zaista na nekoliko meseci od izbora. To strašno ubrzava dinamiku našeg unutrašnjeg rada. Sve one planove koje smo pravili mi moramo da učinimo mnogo konkretnijim. Znači, nije više dovoljno imati pro forme izborni štab, imati u glavi neke kandidate, podeliti opštinu na izborne jedinice - mi moramo da uđemo u te sredine što pre. Kada počne kampanja u ovako haotičnoj zemlji, mi nećemo biti u prilici da mnogo toga promenimo.
Mi smo uvek jako kritični prema sebi. I sada, nije potreban nama neko sa strane da nas kritikuje. Ono što je jako važno, to je da smo mi jako otvoreni - dođi pa uradi. Sve što želiš. Ako je tema selo, ako je tema neki program u kulturi, ako je tema ekonomija, ako je tema zapošljavanje - izvoli, kandiduj se. I to je ono što treba da kažemo ljudima - dođi, izvoli, uđi u priču pa onda radi. Nemoj da posmatraš sa strane i da filozofiraš. Onda smo isti kao svi ovi drugi oko nas, oni bi bolje od Bekama šutnuli na gol. I svako je bolji trener od Antića. I bolje brani od onog golmana na golu i to je od uvek tako kod nas. Svi smo sve. Ajde da okupimo te ljude i da im otvorimo posao da učestvuju među nama. Jedna od tih prilika je i ta skupština strane. Najviše smo formalni u tom radu sa ljudima, što je inače jako teško jer u društvu koje je okrenuto naopačke kao naše, kako se baviti politikom? Neko radi ceo dan, svi imamo porodice, onda dođe kući, otišao ujutro, posvađao se sa ženom, nije stigao detetu da kaže da ga voli, ovaj ga čeka popodne da ga uči da vozi bicikl, a neko ka zove "ajde dođi da idemo od vrata do vrata." Nije ni suština naše politike da bude u suprotnosti sa stvarnim životom i njegovim potrebama. Ali moramo to da pobedimo. Mi moramo biti nosioci onog političkog preokreta koji će nam organizovati život zemlje. Ovo je godina u kojoj ja, znate, ja sam 96. ušao totalno u politiku. Petnaest godina ja imam političkog rada iza sebe. Vi znate kako je to - stalno neka putovanja, nešto - i onda kada o tome razmišljam, Zoran je ubijen posle četrnaest godina svoje politike. On je 89. godine ušao u Demokratsku stranku. Mi smo politički dinosaurusi, iako to tako ne izgleda.
Mi imamo više političkog iskustva nego mnogi oko nas. Iz tog iskustva crpimo neke stavove. Toga treba da budemo svesni. Jako je teško voditi normalan politički život u zemlji koja nema politički sistem. Nama su potrebni profesionalni političari. Klinci koji se sa 18 godina kandiduju za odbornika, pa budu dobri odbornici, pa onda sa 22 se ponovo kandiduju, pa onda ponovo budu dobri odbornici, pa imaju 26 i 28 godina i imaju nekog iskustva iza sebe pa se kandiduju za predsednika opštine, imaju 30 godina a 12 godina nekog političkog rada, susreta sa ljudima, pisanja izveštaja, podnošenja u nekoj diskusiji, računa o ljudima. Trideset godina, a dvanaest iskustva. Kandidat za poslanika, sa trideset godina. Trideset četiri, a onda uđeš u Vladu, a imaš 16 godina iskustva iza sebe. To je jedna ozbiljna politika. Mi tome treba da težimo, da to uspostavimo, što je mogućije kasnije. I jedan od načina da to uradimo je da sami budemo svesni toga. Drugačije ne može. Politika, ona - srećemo se na slavama, dobra je gibanica, ili pravimo žurke pa se viđamo - politika ne može da bude posao samo kada nam je lepo, ili kada nam nešto treba. Politika mora da bude posao koji ima svoje lične agende, svoje obaveze, naravno svoja prava i jasne ciljeve. Cilj je da sve lokalne organizacije uđu u Parlament. To nam je cilj. To nije mali cilj. Sa ovakvom politikom, to je veliki cilj. Kad budemo stranka koja ima ... uporište u celoj zemlji, i u Parlamentu Vojvodine i u svakoj Vojvođanskoj opštini, u Beogradu, u svakoj Beogradskoj opštini i u Sopotu i u Barajevu i u Obrenovcu, onda ćemo napraviti novi korak. Onda ćemo napraviti novi korak učvršćen novim informacijama pa ćemo dalje da se razvijamo.
Mislim da nije sporno da u ovoj zemlji niko Naprednjake ne doživljava kao alternativu, ali mislim da postoji jedan deo društva koji se za Naprednjake vezuje očekujući od Naprednjaka da im u jednoj raspaloj Srbiji da ono što u ovom trenutku Demokratska Stranka daje koji se oko nje nalaze bez obzira na osnovnu činjenicu da je to dovoljno njima, a da nikakvu suštinsku promenu u zemlju ne unosi. I to je ono što sad pokreće jednu takvu politiku. Zato i nema nikakve konfuzije kada se boriš protiv korupcije, kriminala i tražiš pravdu u zemlji uz podršku Karića koji je na Interpolovoj listi. Ili Vulina. Ili Velje Ilića koji je čak i telefone uspeo da švercuje.
Hvala vam na vašem vremenu, nadam se da ste se prijavili ovde za diskusiju i učestvujete dalje u radu.
